Prema prevari svi imamo negativan stav od samog početka veze, ali neretko i dok smo solo. Sve je bezbrižno i lepo, provedete godine sa nekim a onda ‘’paaf’’ saznate kako vas je partner prevario?! Mene, baš mene, a zajedno smo se na početku kunuli u bezgranično poverenje i strast koju imamo?

Verujem da postavljate takva pitanja, bili prevareni ili ne. Zato sam rešila da sa vama podelim svoje iskustvo i način na koji sam ja oprostila prevaru!

 Kolumnu piše: Minja Miljuš

Ako oprostimo, da li će se ponoviti? 

Jasno je da većina nas mrzi laži i ne vidi potrebu za njima. Pogotovo ne u partnerskom odnosu koji treba da napreduje i postaje iz dana u dan sve lepši. Mada, znate šta? Ja ne mislim da ukoliko jednom oprostite prevaru pristajete na more laži u budućnosti.

Jasno je da ako oprostite želite da se vaš partner popravi i bude bolji prema vama - tako da vaša veza bude uspešnija, prisnija i lepša. Naravno da nije lako kako deluje, ali svi držimo palčeve da oproštaj vredi. Da li smo u pravu ili ne, vreme će pokazati. 

Trenutak saznanja

Saznala sam za prevaru tako što sam radila ono što savetujem drugim ženama da ne rade - proveravala sam njegov telefon. Zanimalo me je šta on to radi, s kim se dopisuje, na čije pozive ne odgovara kada je sa mnom. U njegovom ponašanju, nisam osetila ništa čudno, on je prema meni bio nežan i pažljiv, kao i pre. Ipak, ženska intuicija je čudo i znala sam da postoji druga žena. Taj osećaj ne umem da objasnim. U meni se stvorio crv sumnje i tražila sam dokaz da sam u pravu. Našla sam ga veoma brzo, a onda je usledio veliki problem. Kada sam saznala da me je prevario sa koleginicom sa posla, suze su krenule same od sebe. 

Došlo mi je da vrištim, ali nekako sam se suzdržala. Gledala sam u zid i osetila sam kako mi se telo trese, kako nepravilno dišem. Govorila sam sebi kako moram da se smirim, ali te reči jednostavno nisu utcale na mene. Znala sam da je pred nama teško veče u kome ću ja objašnjavati kako sam ga proveravala,a  on će objašnjavati kako je to bila prolazna avantura. Bar sam se nadala da je prolazno. Plašila sam se da se zaljubio, plašila sam se da me je zaista emotivno izdao. Svaka sekunda je delovala kao večnost i znala sam da nijedan potez u tom trenutku nije bio pravilan. 

Vratio se u sobu i video me je kako nepomično sedim. 

"Znam da si me prevario." rekla sam mu. 

"Molim? Sta pričaš?" bio je zbunjen, uplašen i glas mu se promenio. 

"Idem sad, nemoj da me zoveš, zvaću te kad budem želela da pričam." dok sam izgovarala to, suze su išle i nisam mogla da se više suzdržim. Poslala sam poruku i taksi će biti na adresi za par minuta. Kao i od mnogih problema, i od ovog sam htela da pobegnem.

"Sačekaj, hajde da pričamo." držao me je za ruku i molio da ostanem. Od suza, bio je kao u magli, a njegov dodir bio je kao dodir nekog neznanca. Posle toliko godina, čovek koga sam volela, postao je moj neprijatelj u trenutku. Bila sam toliko besna, da nisam mogla da progovorim. 

Izašla sam napolje, a taksi je kasnio. Zapalila sam cigaretu i čekala. Te trenutke pamtim kao da su juče bili. Imala sam osećaj kao da je sve stalo. Sve me je bolelo. Bilo je hladno, i promicala je kiša. Nisam želela da odem kod roditelja, nisam htela da idem kod drugarice, htela sam da budem sama. 

Taksi je stigao i pitao me je gde idem. Izabrala sam obližnji hotel. Srećom. imali su slobodnu sobu sa velikim krevetom. Naredna dva sata sam gledala kroz prozor i plakala. Čak u tim momentima nisam ni razmišljala ko je kriv, ko je u pravu, ko je gde pogrešio. Bila sam umorna i znala sam da će sve ovo proći, i da ja to nikada neću zaboraviti. Telefon mi je bio isključen i zaspala sam u svom omiljenom kaputu. 

Jutro posle

Probudila sam se i videla sam sebe u ogledalu. Izgledala sam očajno. Imala sam užasne podočnjake, šminka mi je bila razmazana, bila sam sva ukočena. I dalje me je sve bolelo, ali sam tog jutra bila malo hrabrija. Život teče dalje. Moram da se sredim, da se istuširam, da uključim telefon. Zvala sam odmah šefa i rekla kako sam bolesna, posle toga sam isključila ponovo telefon. Uzela sam tri slobodna dana. I osećala se kao da sam se razbolela od njegove prevare. Nisam bila toliko besna, ali sam mnogo preispitivala sebe. Znala sam da sam dala sve od sebe i da nisam kriva što je poželeo drugu. 

Život u hotelu nije bio luksuzan. Nisam imala ni odeću ni hranu, a jednostavno sam imala ogromnu potrebu da budem sama. Želela sam da razmislim o svemu na miru i da donesem odluku. "Biti ili ne biti - ostati ili otići?!" kad ne znam šta da radim, ja uzmem svoj dnevnik, pa sumiram dobre i loše stvari. 

Napisala sam sve u par rečenica, ali zaista je potrebno strpljenje kako bi svoj emotivni odnos vratili na pravi put. Čini se kao da krećete od početka i zaista se pokazalo tako. Prevara se događa, verujem, kada se partneri udalje zbog loših stvari o kojima nisu pričali na vreme. Mada postoji i druga strana priče, da varaju ljudi koji su u detinjstvu imali neskladne porodice i gledali to isto. Najbolje je sagledati obe stvari i onda odlučiti kako ćete dalje sa time. Odnosno, da li vi možete da se nosite sa trenutno situacijom i na koji način.

Ja sam odlučila da ostanem. Posle mog odmora, otišla sam u naš zajednički stan i nastavila svoj život sa njim. Pričao je kako se brinuo, plakao je, objašnjavao je, kajao se, ali te reči ne vrede mnogo. Kao što njegova prevara nema veze sa mnom, tako ni moj oproštaj nema veze sa njim. 

Bilo je potrebno mnogo truda da bi se povratilo poverenje

Nisam mogla samo da se probudim i trepnem, i da se pravim da se ništa nije desilo. Usledio je niz razgovora sa partnerom koji su me doveli do toga da treba da radim na sebi, i da on treba da radi takođe na sebi. Ti razgovori doveli su i njega do činjenice da nije idealan i da takođe mora da radi na svom ponašanju. Odlučili smo da zajedno napredujemo, kako bi postali bolji ljudi, ali i bolji partneri. Da je bilo lako, nije, ali morate da znate da sve te odluke imaju samo veze sa vama. Mogla sam da odem, ali znala sam da treba da pružim još jednu šansu. 

Kolumnu piše: Minja Miljuš 

Ukoliko poželite da odete to je u redu, ali je podjednako u redu da ostanete i niko nema prava da vas osuđuje. Najvažnije je da vama bude dobro i da izgradite svoje samopouzdanje bez voljene osobe ili sa njom. Naravno da nije rešenje ostati u odnosu koji će vas mučiti iz dana u dan, da bi se reklo da ste nešto oprostili! Meni se oproštaj isplatio, jer smo zajedničkim snagama uspeli da izgradimo poverenje i da nastavimo gde smo stali.